Između dva treptaja

Piše: Dragan Babić

(Na fotografiji: Dragan Babić, autor fotografije: Aron Čuvardić)

Kada se govori o problemima i izazovima sa kojima se sreće savremena domaća prozna produkcija, lako je izdvojiti nekoliko najdominantnijih i najvećih – preterana fokusiranost na roman, nepravedno zanemarivanje kratke proze, nedovoljno prostora za rad mladih autora, i nerazumevanje za jezičke, stilske, tematsko-motivske i formalne eksperimente. Zbog toga se svaki novi rukopis koji nastupa protiv ovih ograničenja treba dočekati pohvalno, a ukoliko on sadrži i neophodnu dozu kvaliteta da bi iz forme rukopisa mogao da pređe u formu štampanog izdanja, utom on još više traži pažnju izdavača, kritičara i čitalaca – a rukopis Jučer, danas i možda sutra Vokija Ercega upravo je jedan od takvih.

♦

Sabirajući upravo četrdeset i četiri kratka prozna teksta koji se mogu svrstati u kategoriju koja se u današnjoj književnoj teoriji i kritici opisuju kao mikro-proza, kratka kratka priča ili pak fleš vikcija, autor se odlučuje za formalno određenje vinjeta koje na prvi pogled može zvučati i delovati staromodno ili zastarelo. Međutim, ako imamo na umu da su upravo vinjete taj najširi mogući okvir u koji se može svrstati više kratkih proznih formi koje su svojim obimom i zahvatom kraće od granica koje postavlja tradicionalno shvatanje kratke priče, onda ovaj autorski odabir dobija na smislu i nameće se kao najadekvatniji mogući. Ercegove vinjete razlikuju se, pre svega, svojim obimom, idući od tek nekoliko rečenica do dve ili tri stranice teksta, a tako se i njihova formalna definicija može shvatiti na nekoliko nivoa. Na prvo čitanje, one će se nametnuti kao stilski eksperiment koji pokazuje na koji način redukcija teksta i izraza može da dosegne nove granice i da omogući autoru da na tako ograničenom prostoru predstavi sav onaj sadržaj koji bi drugi autori, naviknutiji na obimnije forme kratke priče, novele ili romana, razrađivali i dopunjavali novim slojevima teksta. No, kvalitet i kvantitet u ovom slučaju nisu ni u kakvoj vezi – štaviše, manja količina teksta dozvoljava autoru da se posveti psihološkoj karakterizaciji junaka i stilu svoje rečenice na dubinski i suštastven način, omogućivši mu da predstavi sve svoje namere u nekoliko autorskih zamaha i ne koristeći se novim količinama teksta bez preke potrebe. Takođe, ove vinjete mogu da predstave srž nekih budućih, zamišljenih ili započetih dužih proznih celina i da se zapravo čitaju kao sublimat obimnijih tekstova koji su ovde predstavljeni na kompaktniji i sažetiji način. Naposletku, znajući da se ceo ljudski život, ma koliko dug, bogat i sadržajan bio, ipak može svesti na tek nekolicinu najbitnijih podataka, Erceg u svakoj priči rukopisa Jučer, danas i možda sutra uspeva da predstavi najvažnije konture svojih junaka u ovim vinjetama, upućujući čitaocima otvoren poziv na saradnju i inspirišući ih da samostalno nadograde tekst na način na koji su ga sami razumeli.

♦

(Autor fotografije Predrag Milašinović)

Ovi kratki prozni tekstovi, sabrani na jednom mestu, dozivaju se i dopunjuju, tvoreći, u formi zbirke, jedan novi svet koji se pred čitaocima obrazuje kao slika koju mogu da vide između dva treptaja oka. One vode poreklo iz savremene srpske, evropske i svetske prozne produkcije, a inspiracija za njihovo stvaranje se, na formalnom, stilskom i eksperimentalnom nivou, može pronaći u opusima autora kao što su Ištvan Erkenj, Samjuel Beket, Lidija Dejvis, Semezdin Mehmedinović i David Albahari. Ipak, njihov najjasniji prethodnik je Ernest Hemingvej koji je i zakoračio u prozu prvim izdanjem zbirke U naše vreme koja sadrži osamnaest upravo ovakvih vinjeta koje se mogu smatrati zametkom njegovih kasnijih naslova koja se danas smatraju kanonskim delima svetske književnosti. Isto tako i rukopis Jučer, danas i možda sutra Vokija Ercega poseduje potencijal da postane nešto novo, eksperimentalno i vredno čitalačke pažnje – ne zato što će odjednom rešiti sve na početku mapirane probleme koji more domaću proznu produkciju, već zato što će čitaocima doneti nešto uzbudljivo i specifično, a ništa više od književnosti, naposletku, i ne možemo da tražimo.

 Recenzija Dragana Babića Između dva treptaja