Vilijam Houp Hodžson je nepravedno skrajnut pisac, sveden na kultni status među manjim brojem poznavalaca, iako zaslužuje veću posthumnu slavu od brojnih svojih poznatijih savremenika i naslednika. Istina, stvarao je u jeku najzlatnijeg doba jezovite književnosti, na samom početku 20. veka, kada su svoja najbolja dela objavljivali takvi giganti kao što su Maken, M. R. Džejms i Blekvud, pa se donekle našao i u njihovoj senci, a život mu je naglo, upadljivo prerano bio prekinut upravo u godini u kojoj je Lavkraft napisao svoju prvu zrelu priču (Dagon, 1918) i njome započeo opus u kojem se umnogome odražava i nastavlja Hodžsonov. Međutim, bizarnim sticajem književnoistorijskih okolnosti, Lavkraft je svog neznanog književnog sabrata otkrio tek tri godine pred smrt, kada je ogromni deo svog književnog dela već bio stvorio. Tako je došlo do toga da se, iz današnje vizure, između njihovih dela može videti čitav niz podudarnosti, a da se, opet, ne može govoriti o uticaju već samo o značajnoj sličnosti, u ponekim aspektima čak i do nivoa sinhroniciteta.

Iz Pogovora dr Dejana Ognjanovića