Penjem se u sobu, izlazim na terasu. Gledam u izmučeni golemi grad, u desetine hiljada zbrčkanih, nedovršenih i oštećenih zgrada, u nebo koje je ovdje češće obojano žutim eksplozijama, crnim dimom i tragovima raketa nego li što takve slike ljudi vani vide u filmovima. Gledam djecu kojoj Ibrahim svaki dan odlazi predavati, u školu u kojoj nema papira ni olovaka. Zamišljam kako navečer dolazi kući i vješa jaknu. Pomiluje ženu po glavi, potom legne kraj nje i nijemo – sasvim nijemo – plače. Čitav moj život tek je razmaženi klaun, lakomi hir u praznini. Potraga za spektaklom.

Gaza, Jerko Bakotin

*

Gazda restorana je tipična balkanska jajara. Onaj što se najviše namučio u životu, ali i pored toga je uspeo, pa je sad postao izvor mudrosti. Podrazumeva se da mi je učinio ne samo uslugu nego i milostinju time što mi je dao posao i što me uopšte plaća. Daje mi polovinu zakonskog minimalca, na crno, a prve dve nedelje radim besplatno. To je probni rad. U restoranu sa četrdeset stolova radi troje zaposlenih: sedamdesetogodišnja meksička kuvarica, ukrajinska konobarica i ja, general kuhinje. To znači da radim na pripremi namirnica, seckam, aranžiram predjela, salate, supe i dezerte, pomažem kuvarici po potrebi, nosim led, služim goste, skupljam prljave sudove, perem ih, ribam kuhinju i salu na kraju smene, a svaki drugi dan perem prozore. Šta bi bilo da sam dobio niži čin?

Čikago, Filip Mitričević

*

I taj isti zvuk, poznati zvuk, prati me čitavog života u svim melanholičnim trenucima sveobuhvatne sirove nostalgije, umotane između nekakve stomačne želje za budućnošću i tuge u ramenima, za nezaustavljivim krajem. Zvuk auto-puta, zvuk groblja, zvuk Velikog kanjona i Aljaske, zvuk letnje terase na Čukarici. Kada pomislim na smrt, uvek pomislim na te trenutke, jer smrt mora biti sve ono što taj zvuk nije. Te trenutke uvek osećam kao nešto što je prirodno i lako zagrliti, prihvatiti i osvojiti, udaviti u sebi, gnjaviti, razmaziti. Kao da sam štene, a ove planine, i ova brda, ova zimzelena, snegom ukaljana brda u središtu ostrva, u fjordovima jugoistoka, guše i dave moju slobodu, dozivajući me poput stare uspavanke iz detinjstva. I ne mogu im ništa. Otvorim šake, puštam sve da klizi kroz njih, a onda ih sklopim i ništa nije drugačije. Još je tu, svuda okolo, a najmanje u šakama.

Sitka, Pavle Aleksić