Jučer, danas i možda sutra Vokija Ercega
Piše: Jovica Aćin
U ovoj nevelikoj zbirci ipak je veliki broj priča, jer su kratke. Ponekad anegdotske, ponekad melanholične, ponekad s likovima pisaca, ponekad s likovima čitalaca, često s pripovedačevim bliskim ili dalekim rođacima, prvenstveno ocem, ponekad nalik novinskoj vesti, ali koja uvek želi da nekako saoseća, pa i jedna – predstavljajući se kao nostalgična i u kojoj se lično pomalja sam pisac ili neko ko mu je ukrao ime – nalik ispovedanju o pripovedanju i pisanju, ali su uvek o nekom manjem ili većem čudu. Priče su brzaci koji se opiru brzini. Otuda je svaka takoreći vir koji je u stanju da nas ponese, ali nas neće udaviti.
Pričanje kao da se sa svakom rečenicom zaklinje da će pohitati; međutim, u zamci prijatne protivrečnosti, očekivana žurba nije bezumna nego je lagana, pa tako izgleda kao da i mi koji knjigu čitamo žurimo, ali to činimo polako. Zbog toga se ne kajemo niti ćemo se pokajati, pošto ova knjiga koja odstupa iz hrpe jeste baš takva sa svojim dvosmislenim ritmom koji iziskuje od nas da kad jednom zaronimo u nju istrajemo do kraja i celu je preronimo. Sastavljena je od priča koje nam saputnik pripoveda dok lutamo svetom.
Priče i jesu mahom odasvud i vode nas u mnoge krajeve širom sveta, ne lišavajući nas našeg rođenog mesta (nazovimo ga, kao pisac, besna Bosna), pri čemu ga neprestano doživljavamo kao da smo prvi put u njemu. I zato najednom shvatamo da naš saputnik nije niko drugi nego mi sami, jer mi i jesmo večiti saputnici sebi koji na putu prikupljaju priče vredne pamćenja, a to su priče o drugima u koje se promećemo i koji se promeću u nas.
Voki Erceg je i sam obdareni čitalac, a bez tog dara ne bi mogao biti iznedren ni dar pisanja. Zbirka Jučer, danas i možda sutra nam to posvedočava na efektan i zabavan način. Videvši u sopstvenom pričanju izraz bespomoćnosti na koju smo takoreći osuđeni u životu naposletku dospeva dotle da svome čitaocu priušti dragocenu vedrinu neophodnu za savladavanje životnih prepreka. A ja se nerado odričem takvog poklona, i svima ga preporučujem.
(Voki Erceg, fotografija Kolja Erceg)
Recenzija Jučer, danas i možda sutra Vokija Ercega
Jovica Aćin
