Robespjer je bio poznat kao veliki govornik (jednom je u toku od 3 godine održao 150 govora, koji su trajali i po nekoliko sati!), privatno je bio tih, povučen i nepoverljiv. Odbijao je svaku intimnost i gadio se ljudi koji su bili srećni – a ponekad je bio „patološki osećajan“, i „prenatrpan poštom, naročito od žena“. Jedinoj ženi sa kojom je u mladosti imao donekle prisniji odnos, slao je pisma u kojima je naširoko i nadugačko iznosio svoje političke ideje, a o njima dvoma – ili malo ili nimalo…

Kao osnovac je čitao sastav pred kraljem (!) u njegovu slavu (!). A kralj, veliki apsolutista, nije mogao da dočeka kraj i naredio je kočijašu da potera kočije, ostavljajući dečaka poprskanog blatom! Kralju naravno, ni na pamet nije padalo da će taj dečak porasti u revolucionara, i da će 1791. godine potpisati njegovu smrtnu presudu.

Istoričari se ne slažu o Robespjerovoj ulozi u teroru. Jedni tvrde da je on imao manju ulogu u komitetu javne bezbednosti. Ipak jasna je uloga Robespjera kao vođe, govornika i najavljivača terora. Robespjer se uobičajeno smatra dominantnom silom u komitetu javne bezbednosti. Bio je jedan od najpopularnijih govornika u Konventu i njegovi pažljivo pripremljeni govori ostavljali su duboki utisak. Njegove pohvale revolucionarne vlade i vrlina pokazivale su njegovo verovanje da je teror bio nužan i neizbežan. Robespjerovo uverenje je bilo da su vrline i politički teror bile povezani i nužni. Iako nije imao diktatorskih ovlašćenja davao je smer jakobinskoj diktaturi.