„Birajući sudbinu svoju, izabrah ludilo“, rečiti je epigraf koji je Vitkjevič odabrao za svoj roman. Nezasitost nagoveštava slom jednog sveta, prati njegovu agoniju slikajući epsku fresku, grandioznu u svojoj iskrivljenoj mitologiji. Jer, velika književnost stvara čak i kada razara, i to čini s intenzitetom takvog zamaha i koncentracije koji se ne može naći u stvarnosti. Tako Vitkjevič, koji na poslednjoj stranici romana kaže da „gore stoke od ljudi u celom Svemiru nema“, ulaže svu svoju snagu – kreativnu, jezičku, imaginativnu, spekulativnu – u stvaranje spiralne narativne strukture koja sa hotimičnom i skoro izbezumljujućom sporošću vodi čitaoca kroz silazne etape progresivnog poživotinjenja ili, bolje rečeno, progresivnog unutrašnjeg sloma svog junaka, mladog i perspektivnog Genezipa Kapena, dostojnog predstavnika čitavog jednog društva koje ide ka nezaustavljivoj propasti. Nezasitost je, zato, pre svega ogromni koralni roman, užasavajući nagoveštaj onoga što je istorija pripremala Evropi i što su tridesetih godina prošlog veka najmudriji intelektualci i najosetljiviji umetnici mogli da predvide.