Opis

Još u vremenima kada se srpska istoriografija tek pomaljala, na samom kraju XVIII i u prvim decenijama XIX veka, dvojica umnih ljudi, dvojica velikana, Dositej Obradović (1742–1811) i Vuk Stefanović Karadžić (1787–1864), mudro i trezveno upozoravali su i savetovali buduće poslenike na polju istorijske nauke da budu privrženi istini. Prvi je naglašavao da mu „ništa na svetu nije milije ni ljubeznije od mojega roda; no, koliko ga više volim, toliko sam mu više dužan pravdu i istinu predstavljati i govoriti“, ali i „neuk ne može nauku trpeti jer ma kako nauka dođe, sva vlast koja je na sujeverju osnovana i utvrđena će propasti“. Kod drugog nailazimo na jasno izraženu svest o tome da se istorija ne može pisati bez izvora, a da se izvori ne mogu upotrebljavati bez kritike, odnosno razlikovanja onoga što je verodostojno i pouzdano od onoga što je legendarno ili tendenciozno. Uz to, Vuk Karadžić istrajava na tome da „nikad nije zbacio s uma istinu, koja je u istoriji najglavnija stvar“. Premda bi se Dositejevo upozorenje pre svega moglo označiti kao etičko, a Vukovo kao scientističko, odnosno metodološko, u oba slučaja se u prvi plan stavlja istorijska istina lišena bilo kakve vrste pristrasnosti. Karadžićevi metodološki principi kasnije su do punog izražaja došli u radovima Ilariona Ruvarca (1832–1905), „oca“ srpske kritičke istoriografije, i ništa manje zaslužnog Ljubomira Kovačevića (1848–1918), kao i njihovih potonjih sledbenika. Na tom planu, pogotovo kada je u pitanju istorijska metodologija, Vuk Karadžić bi se mogao smatrati vesnikom i nekom vrstom preteče srpske kritičke istoriografije.
U onovremenoj Srbiji, međutim, nisu svi sledili razborita i plemenita načela Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Naprotiv, kod grupe ondašnjih pseudoistoričara, odnosno istorika romantičara, a to su, pre svih, bili Miloš S. Milojević (1840–1897) i Sima Lukin Lazić (1863–1904), istorijska istina je robovala dnevnoj politici i bila „prilagođavana“ potrebama nacionalne propagande. U svojoj knjizi „Dvije oskoruše, jedna meni druga njemu“, u kojoj nenaučnim argumentima pokušavao da se odbrani od opravdano oštro izrečenih kritika znamenitog istoričara Stanoja Stanojevića (1874–1937), Sima Lukin Lazić je u nemoći da se suprostavi naučno obrazloženoj argumentaciji usredsredio se na rodoljublje i slavodobitno grmeo: „Da mi je samo znati, da ću tim usrećiti rod i narod svoj, vjeruj mi, ja bih slatko podnio i onu najvišu žrtvu, višu i od života, višu i od časti: lagao bih dan i noć – lagao bih kao pas“. Ovaj stav, izrečen sa neprimerenom oporošću, na žalost, postao je neka vrsta kreda, zaveta ili svojevrsne „Hipokratove“ zakletve svih potonjih naraštaja pseudoistoričara, a sve do našeg vremena.
I danas, kao uostalom i pre sto pedeset godina, u pretprošlom XIX stoleću, ova dilema, inače sasvim nepotrebna, nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti. Naprotiv, ona još uvek postoji. Da li koračati stazom naučne istine, katkad veoma krivudave, zametne i nesigurne, ili se lagodno kretati kroz prostrano bespuće sanjarija i izmaštanih poželjnih pretpostavki, pa, ne retko, i ordinarnih laži?