Opis
Izabrane u ovoj knjizi, Kaporove „priče“ o televiziji u nastajanju, na medijskom prostoru ondašnje Jugoslavije, svedoče o njegovoj potrebi da u svakom programu ili emisiji traži važan susret sa životom. Britki jezik, dosetka, nemirni duh, obrušenost na glupost, na licemerje, na kukavičluk, izdvajale su ove tekstove od onih kakvim je obilovala ondašnja štampa. Pozivajuci se na Foknera, Prusta, Hemingveja, Hičkoka, Trifoa, Godara… polazeći od uverenja da televizija počiva na fenomenu masovne kulture kao „nove audiovizuelne naslednice“ tradicionalne kulture, Kapor je tražio „moralni barometar“, svestan da mali ekran fabrikuje lažne idole, povladuje šundu i kiču, i zanemaruje stvaralački duh. Postavio je velike zahteve svakome ko piše o televizijskom programu. Osećajan i maštovit, nadmoćan u zapažanju, duhovit u zaključivanju, poredio je televizijskog kritičara sa Prometejem, mada bez vatre, i ostavio mu na „čuvanje“ mali ekran – njegove prave vrednosti i opasne zablude.
