“Delo koje započinje pričom o emigrantu Evropljaninu koji na ostrvo Elis stiže prvog dana 20. veka, poseduje sve što je potrebno da bude okvalifikovano kao veliki američki roman. No Oster ispisuje priču šaljivu i nepredvidljivu, suviše ličnu, suviše zasnovanu na sopstvenom iskustvu, da bi se mogla nazvati svačijom. Ipak, dovoljno je i samo to što je stvorio roman koji slavi slobodarske vrednosti piščeve generacije – od ljubavi prema umetnosti do zalaganja za pravdu – u vremenu u kom su obe na udaru.” – Blejk Morison, The Guardian

U mnoštvu velikih narativa, i posledica njihovog delovanja, nalaze se oni manji, pojedinačni, jedini bitni jer pripadaju samo nama, nesviklima da život shvatimo kao nešto besciljno i nesvrsishodno, kao trajanje trajanja radi. Osterovi junaci, svaki od četvorice, svaki s darom, a time i utešnom određenošću, trude se da u svojim mladim godinama nađu sebi mesto u onome što će se, iz ne tako daleke budućnosti posmatrano, uobličiti u prelomne šezdesete dvadesetog veka. Njihove sudbine često nalikuju kuglicama u fliperu koje se nekad vinu i osvetle i ozvuče mesto, a nekad se samo suludo sjure u tamu rupe. U Osterovoj narativnoj fizici postoje zakoni koje još vredi izučavati.