Autor: Osamu Dazai
Izdavač: Tanesi

Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona.

Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici…

Na tre­nu­tak sam ima­la ču­dan ose­ćaj da zu­rim ova­ko već ve­o­ma du­go, i zu­ri­ću i ubu­du­će, baš ova­ko, se­de­ći u vra­ti­ma ku­hi­nje, u istom po­lo­ža­ju, mi­sle­ći jed­no te isto, za­gle­da­na u dr­ve­će ta­mo is­pred na­po­lju. De­lu­je kao da su se proš­lost, sa­daš­njost i bu­duć­nost uru­ši­le u je­dan je­di­ni tre­nu­tak. Ta­kve stva­ri mi se de­ša­va­ju s vre­me­na na vre­me.

Ona je hi­ro­vit pri­po­ve­dač, sklo­na je uz­le­ti­ma maš­te i iz­ne­nad­nim pro­me­na­ma ras­po­lo­že­nja; nje­nim unu­traš­njim sve­tom u ve­li­koj me­ri upra­vlja­ju nje­ni po­ri­vi i maš­ta. Ali u nje­nim do­ko­nim mi­sli­ma ima oš­tri­ne. Ka­ko se dan na­sta­vlja, na­ra­tor­ka sve vi­še usme­ra­va pa­žnju na kon­kret­ni­ja pi­ta­nja o sve­tu oko se­be i svom me­stu u nje­mu.
Ov­de po­sta­je ja­sno da je Da­zai za­in­te­re­so­van da se usu­di da kri­ti­ku­je re­strik­tiv­na druš­tve­na pra­vi­la i oče­ki­va­nja nje­go­vog vre­me­na. Upr­kos kon­kret­no­sti nje­go­ve kri­ti­ke u ovim od­lom­ci­ma, ta­ko­đe se ja­sno vi­di re­le­vant­nost knji­ge u mo­der­no vre­me. Naj­ve­ći deo naj­oš­tri­jih pre­miš­lja­nja na­ra­tor­ke od­no­si se na me­to­de jav­nog pre­vo­za; u svom iskre­nom opi­si­va­nju sit­nih po­ni­že­nja ko­ja lju­di do­ži­vlja­va­ju u ma­sov­nom tran­zi­tu Uče­ni­ca na­ro­či­to de­lu­je kao de­lo is­pred svog vre­me­na. („U au­to­bu­su je bi­la jed­na od­vrat­na že­na”). Ona pre­su­đu­je dru­gim put­ni­ci­ma („Uh, ta­ko je po­dao”). Po­sma­tra ka­ko se nje­no sa­o­se­ća­nje sa sve­tom sma­nju­je pred ru­ljom ko­ja se lak­ta i gu­ra. „Mo­žda ni­je tre­ba­lo da idem jav­nim pre­vo­zom”, pi­ta se ona. Ova­kav na­čin pu­to­va­nja su­o­ča­va je sa kra­jem nje­nog de­tinj­stva (kao pr­vo, osta­li put­ni­ci ko­ji se s njom nad­me­ću oko se­diš­ta od­no­se se pre­ma njoj kao da je sa­svim od­ra­sla) i dok pro­u­ča­va dru­ge lju­de ko­ji se vo­ze za­jed­no sa njom, ne na­la­zi mno­go in­spi­ra­ci­je u nji­ma.
Ono što je teš­ko ra­za­bra­ti u ovoj kri­ti­ci je Da­za­i­jev stav pre­ma že­na­ma. Nje­go­va na­ra­tor­ka ra­di­je ne go­vo­ri o svom po­lu („(mo­je) te­lo ni­je po­ve­za­no sa mo­jim umom”, ža­li se ona, „ono se raz­vi­ja sa­mo od se­be”) i ume­sto to­ga se ba­vi ap­strakt­nim mi­sli­ma o pri­ro­di ži­vo­ta. Ia­ko po­sto­ji an­dro­gi­ni kva­li­tet u mno­gim od nje­nih sa­nja­re­nja i za­pa­ža­nja, na­ra­tor­ka je, kao što na­slov uka­zu­je, ne­sum­nji­vo žen­sko, i (poš­to upra­vo ula­zi u ado­le­scen­ci­ju) po­či­nje da se su­ko­blja­va sa mno­gim od po­seb­nih teš­ko­ća ko­je se po­ja­vlju­ju pred nje­nim po­lom. U nje­nom ži­vo­tu po­sto­je jed­no­stav­na za­do­volj­stva ti­pič­na za de­voj­či­ce – ona po­taj­no ve­ze cve­to­ve na svom ve­šu i kri­šom od­la­zi na fri­zi­ra­nje sa pri­ja­te­lji­com – ali nje­na ne­vi­nost je već u ve­li­koj me­ri na­ru­še­na. U vo­zu, ona skre­će po­gled i ču­va svo­je mi­sli za se­be („Ako im se sa­mo osmeh­nem, ne­ki od ovih muš­ka­ra­ca bi vr­lo la­ko mo­gao da me od­vu­če, i da pad­nem u bez­dan pri­sil­nog bra­ka”). Ka­da gru­pa pro­stih rad­ni­ka mr­mlja ne­ke ne­pri­stoj­no­sti upu­će­ne njoj, ona se iz­nu­tra sla­ma. „Ose­ća­la sam se kao da ću za­pla­ka­ti”, ka­že ona. „Vo­le­la bih da po­žu­rim sa od­ra­sta­njem i po­sta­nem ja­ča i či­sti­ja ta­ko da me ova­kve sit­ni­ce vi­še ne po­ga­đa­ju.”
Ovu za­mi­sao o „ne­či­sto­ći” ona po­mi­nje vi­še pu­ta; to je iz­vor strep­nje ko­ji se stal­no po­na­vlja. „Poš­to sam žen­sko, i pre­vi­še do­bro sam upo­zna­ta sa ne­či­sto­ćom ko­ja po­sto­ji u že­na­ma, ta­ko da mi se zbog to­ga zu­bi ste­žu od od­boj­no­sti”, na­po­mi­nje u jed­nom tre­nut­ku. Da li je Da­zai ljut što je nje­go­va mla­da na­ra­tor­ka usvo­ji­la miš­lje­nje da po­sto­ji neš­to uro­đe­no lo­še u to­me što je žen­sko – ne­ka vr­sta „ne­pod­noš­lji­vog si­ro­vog smra­da ko­ga ne mo­žeš da se oslo­bo­diš?” Teš­ko je re­ći. Dru­ge od­ra­sle že­ne u knji­zi – nje­na maj­ka, na­stav­ni­ca, se­stra – uz­dr­ža­ne su, do njih se ne mo­že do­pre­ti i ne mo­gu se raz­u­me­ti, iz­gu­blje­ne su u ozbilj­no­sti svo­jih du­žno­sti u ži­vo­tu. – Na­ra­tor­ki­ni za­ključ­ci o pri­ro­di že­ne su re­zul­tat spe­ku­la­ci­je, a ne bli­ske upu­će­no­sti. Ako po­sto­ji neki al­ter­na­tiv­ni uzor pre­ma ko­me uče­ni­ca mo­že da te­ži, Da­zai ga ni­ka­da ne ot­kri­va svo­joj ju­na­ki­nji – a ni či­ta­o­cu, kad smo već kod to­ga.