Učenica
Osamu Dazai

Opis

Uče­ni­cu su po­re­di­li sa Lov­cem u ži­tu, a pa­ra­le­le iz­me­đu ta dva de­la su oči­gled­ne. Za glav­nu ju­na­ki­nju iz Uče­ni­ce ko­ja po­sma­tra svet oko se­be, sko­ro sve je de­pre­siv­no (ona bi mo­žda re­kla „bez­ve­zno”), od nje­nog sa­ka­tog psa („Ne mo­gu da pod­ne­sem ko­li­ko je ja­dan i be­dan, i zbog to­ga sam okrut­na pre­ma nje­mu”), do pri­ja­te­lji­ca nje­ne maj­ke. Njen otac je ne­dav­no umro, i ma­da ona sa­mo na­krat­ko raz­miš­lja o tom gu­bit­ku, on je oči­gled­no op­te­re­ću­je:

Idem oko­lo i pri­čam ko­li­ko se ose­ćam bol­no i iz­mu­če­no – usa­mlje­no i tu­žno, ali šta za­i­sta ho­ću da ka­žem ti­me? Ako bih re­kla isti­nu, umr­la bih.

Uče­ni­ca je pr­vi put ob­ja­vlje­na vi­še od de­ce­ni­je pre Lov­ca u ži­tu, ali mno­ge od ključ­nih te­ma knji­ge – otu­đe­nost ado­le­sce­na­ta, te­ži­na kul­tu­ro­loš­kih oče­ki­va­nja ko­ja ih gu­ši, ne­po­u­zda­nost od­ra­slih, te­ži­na au­ten­tič­nog iz­ra­ža­va­nja in­di­vi­du­al­no­sti – upa­dlji­vo su slič­ne. Ipak, ono po če­mu je Uče­ni­ca u oš­trom kon­tra­stu u od­no­su na Lov­ca u ži­tu je na­čin na ko­ji na­ra­tor­ka re­a­gu­je na uz­bur­ka­nost i me­tež ado­le­scen­ci­je: dok se Hol­den otvo­re­no bu­ni pre­ma spo­ljaš­njem sve­tu, ju­na­ki­nja Uče­ni­ce se stro­go dr­ži pro­pi­sa kao što od nje oče­ku­ju nje­na maj­ka, na­stav­ni­ci i pri­ja­te­lji, ia­ko je to u pot­pu­noj su­prot­no­sti od ono­ga što joj na­la­že njen unu­traš­nji mo­no­log. Njen strah od sve­ta ćut­ke ži­vi u njoj.

Ovaj raz­dor u njoj de­li­mič­no ob­jaš­nja­va ne­pri­me­re­nu – sko­ro uz­bu­nju­ju­ću – ko­li­či­nu ga­đe­nja pre­ma sa­moj se­bi u nje­nom pri­po­ve­da­nju. U da­nu u ko­me po­slu­žu­je hra­nu goš­ća­ma svo­je maj­ke, ma­si­ra maj­ku, i pe­re veš, ona ne mo­že da pre­sta­ne da raz­miš­lja o svo­joj „ne­či­sto­ći i sra­mo­ti”. „Ja sam ta­ko uža­sna de­voj­ka”, do­da­je ona u jed­nom tre­nut­ku. Hi­per­bo­la nje­nog ti­nej­džer­skog stra­ha je bar de­li­mič­no za­me­na za ve­ću bor­bu iz­me­đu po­je­din­ca i druš­tva: „Isti­na je da ja po­taj­no vo­lim ono što je iz­gle­da mo­ja in­di­vi­du­al­nost… ali pot­pu­no je is­po­lji­ti je neš­to sa­svim dru­go”, pri­zna­je uče­ni­ca. Da­za­i­je­va na­ra­tor­ka po­se­du­je in­te­li­gen­ci­ju da do­la­zi od iz­ne­na­đu­ju­će oš­tro­um­nih za­pa­ža­nja o sve­tu oko nje, ali nje­na sop­stve­na ose­ća­nja u ve­zi sa sve­tom oko nje su ne­po­u­zda­na; ona se si­lo­vi­to ko­le­ba­ju, a njoj ne­do­sta­je spo­sob­nost da u pot­pu­no­sti ar­ti­ku­li­še sva­ki us­pon i pad. Ova ne­po­ve­za­nost je deo ono­ga što či­ni Uče­ni­cu to­li­ko fa­sci­nant­nom. To je ta­ko­đe ono što ba­ca zlo­kob­nu sen­ku na pri­ču: kao i nje­go­va ju­na­ki­nja, Da­zai je ve­o­ma ose­ća­jan mla­dić pun unu­traš­njih su­ko­ba, ali on či­ni i vi­še od to­ga da sa­mo sa­nja­ri o smr­ti. Da­zai ne­ko­li­ko pu­ta po­ku­ša­va da se ubi­je, a s ob­zi­rom na te vi­še­stru­ke po­ku­ša­je sa­mo­u­bi­stva ko­ji is­pu­nja­va­ju nje­go­vu bi­o­gra­fi­ju (na kra­ju je us­peo da odu­zme se­bi ži­vot), teš­ko je ne tu­ma­či­ti ne­pod­noš­lji­vu mr­žnju pre­ma se­bi nje­go­ve mla­de ju­na­ki­nje kao pri­zna­nje o ne­če­mu mrač­ni­jem u psi­hi sa­mog au­to­ra.
Ova čud­na me­ša­vi­na druš­tve­ne kri­ti­ke, hi­ro­vi­tih maš­ta­ri­ja i sa­bla­snih au­to­bip­graf­skih re­fe­ren­ci či­ne Uče­ni­cu veoma sna­žnim de­lom, koje jasno iz­ra­ža­va unu­traš­nje kon­tra­dik­ci­je i is­pre­ki­da­nost ove krat­ke i br­ze pri­če…