Opis

Evo dela o umetnicima koji su živeli i stvarali u skladu sa postulatom da stvarati umetnost u savremenom svetu znači spasavati sopstvenu dušu. Oni o kojima je ovde reč (Gabrijela Mistral, Garbo, Raspućin, Visocki, Neruda, Ruževič, Mišima….), dokaz su da „veliki umetnici zauvek ostaju deca, a za decu je Hristos rekao: Pustite decu da mi priđu.“ Eseji pred nama podrazumevaju da čovek kao duhovno biće dolazi gladan na ovaj svet i tu svetu glad ova knjiga želi da utaži.

Evo priča o tome kako je Tamara de Lempicka razumela suštinu slikarstva tek kada je shvatila da je duh čovečanstva vaspitan na mleku idealizma i lepote, zbog čega su Mandeljštamovi stihovi ispunili gluv i prazan svemir slovenskom muzikom, kako su se kod Kavabate podudarili čudo govora i čudo stvaranja…

Ovde su pohranjene i priče o nežnom prijateljstvu Milene Barili i Đorđa de Kirika, svetim slikama-ranama Nadežde Petrović, spoznaji Formana dok je snimao Amadeusa da je Mocartova umetnost bila prozirna, savršena, tako nevina da njegov film mora imati religiozni zanos… Ovo je i knjiga o spisima Marije Kiri koji će, pohranjeni u jednoj biblioteci u Parizu, biti radioaktivni još nekoliko hiljada godina, o strasnoj ljubavi Rebeke Vest sa ovim prostorima, o poeziji Bukovskog što beše i oluja i plodna, veličanstvena reka, kao i napisi zbog čega su genijalni tonovi Glena Gulda i Marije Judine bili božanski preleti, kao što je boja bila sveta, slomljena svetlost kod Pikasa i materija koja hoće da bude greh i ljubav i novi život kod Fride Kalo. Evo dela za čitaoce-stvaraoce, što smisao nalaze kada zarone u životne dubine, svetost saznanja, slatke kapi rose u kojima su svetovi čula, razuma i duha…