Autor: Teodor Lorenčić

Izdavač: Službeni glasnik

Ime, simboli i nastupi uvek su im bili provokacija, jer je provokacija njihov umetnički kredo. Kroz osmišljen performans angažovanom muzikom iskazivali su stav prema savremenom svetu. Njihova umetnost nije nevina, ali nije ni kriva što je iskoristila poznatu ikonografiju da ukaže na apokaliptičnost istorije. Njihova pojava bila je negacija svega – muzike novog talasa kome su pripadali po godinama ali ne i po zvuku; socijalizma u kome su živeli prepoznajući totalitarizam; bratstva i jedinstva iza kojih se skrivao brutalni nacionalizam. Umarširali su na scenu udarajući podjednako snažno vojničkom levicom i desnicom. Umesto srpa i čekića na njihovim zastavama su krst i čekić. Koncert je performans. Arhivski snimci poletne omladine su im iza leđa, a ispred njih je masa koju postrojavaju pomoću megafona. Njihova pesma je komanda. Pokazuju nam rogove na koje ćemo se nabosti. (Posle Titove smrti neki novi lovci i lovokradice kreću u pohod i ponovo postajemo lovina.) Početkom osamdesetih LAIBACH je zabranjen zbog imena i militantnog nastupa, a već devedesetih svi u Jugoslaviji oblače uniforme i marširaju. Iz ilegale domogli su se političke karte Istoka i Zapada, predskazujući pad Berlinskog zida. Secirajući stvarnost do kosti, ogolili su sliku Istoka, ali i liberalnog kapitalizma kome izvrću utrobu, pa ih na Zapadu nazivaju „najopasnijom grupom na svetu“, koja „ukida države i stvara nove“.

Četrdeset godina ne posustaje LAIBACH invazija koja pokreće lavine gde god i kad god odjekne njihov proročki glas.