Nije to nikakav izbor najboljih, najuticajnijih ili na neki drugi način superlativno određenih pesama, već selekcija onih koje po nekim nedokučivim kriterijumima Bob Dilan izdvaja kao njemu lično najznačajnije. Stoga je konačni spisak tih lakih komada u najmanju ruku neobičan: među njihovim izvođačima su i naizgled nespojivo različiti interpretatori kao što su Džudi Garland i grupa The Clash, Bing Krozbi i Elvis Kostelo, Domeniko Modunjo i The Allman Brothers Band – dok s druge strane nema ni Beatlesa, ni Stonesa, ni mnogih drugih koji podrazumevano predstavljaju „obaveznu lektiru“. Za Dilana, međutim, ništa nije nespojivo i ništa nije obavezno – što vrlo jasno pokazuju i tekstovi posvećeni odabranim pesmama, svakoj po jedan. Najzanimljiviji i književno najuspeliji u njima jesu oni delovi u kojima Dilan ulazi u lik pripovedača ili glavnog junaka pesme, pa iznutra tumači o čemu je tu zapravo reč, proznim iskazima koji, delom i na tragu njegove Tarantule, ponajviše nalikuju modernističkoj prozi toka svesti. U drugima, opet, on vodi razgovor s likovima iz pesama, raspravlja se s njima, divi im se ili ih zbog nečeg prekoreva, podučava ih životu ili uči od njih. A povremeno se čak pretvara u poprilično konvencionalnog esejistu, koji nas velikodušno obasipa zanimljivim podacima o pesmama i pronicljivim analizama kulturološkog konteksta njihovog nastanka. Bob Dilan je i u svojim esejima lucidan, nepredvidljiv i potpuno jedinstven autor.

Zoran Paunović