Opis

Kad se jed­nom za­ko­ra­či u ča­rob­ni, maš­to­vi­ti, op­se­nar­ski i sa­bla­sni svet Ed­ga­ra Ala­na Poa, po­či­nje no­vo ži­vot­no pu­to­va­nje i otva­ra­ju se pred či­ta­o­cem pra­ve ga­lak­si­je i sve­to­vi ne­po­zna­tih bi­ća, zve­zde naj­ra­zli­či­ti­jih ose­ća­nja, kre­a­tu­re i ču­do­viš­ta iz­ra­sla iz te­sko­ba i stra­ho­va. Je li to pre­po­zna­va­nje, ko­je po­či­nje za­jed­no sa opi­ra­njem, ko­je či­ta­lac mo­že da po­ka­že pre­ma ovom pi­scu, jer ga on uvo­di u svoj svet bez za­drš­ke, bez trun­ke fi­no­će i pre­ne­ma­ga­nja? Či­ta­o­cu ni­je la­ko da ose­ti pre­po­zna­va­nje, i da u ogle­da­lu vi­di Po­ov lik, ume­sto sop­stve­nog od­ra­za, on­da su sa­svim ra­zu­mlji­vo ne­svi­đa­nje i od­boj­nost ko­ju ne­ki ose­ća­ju pre­ma stva­ra­laš­tvu jed­nog od naj­ve­ćih svet­skih knji­žev­ni­ka.

Me­đu­tim, ove pri­če, kao nje­go­ve pe­sme, osta­ju iz­nu­tra, u na­ma, uti­sku­ju se u na­še mi­sli, u na­ša te­la, sa svo­jim bol­nim i stra­hot­nim pi­ta­nji­ma i vi­zi­ja­ma, za­u­vek. Je li to vred­nost knji­žev­nog de­la Ed­ga­ra Ala­na Poa? To što pre­po­zna­va­nje po­či­nje i na­sta­vlja se ce­log ži­vo­ta? Teš­ko je od­go­vo­ri­ti na ovo pi­ta­nje a da se pred oči­ma či­ta­o­ca ne po­ja­ve sve one šu­me i bi­lja, ko­je on po­tan­ko opi­su­je, a ko­je ima ne­ku za­vo­dlji­vu moć, kao Bo­dle­ro­vo Cve­će zla, ili kao dvor­ci iz En­gle­ske, uto­nu­li u du­bo­ku ma­glu, ko­ji ži­ve ne­ki svoj ži­vot, nad­ne­ti kao bi­ća–ču­do­viš­ta nad ble­de, stra­stve­ne, smr­ću i al­ko­ho­lom opi­je­ne ju­na­ke, ko­ji vo­le u smr­ti, ko­ji že­le da pa­te, ko­ji drh­te nad svo­jom pat­njom una­pred iz­gu­blje­nih lju­ba­vi. Ble­di i stra­stve­ni, in­te­li­gent­ni, oni ta­pa­ci­ra­ju svo­je kov­če­ge za slu­čaj da se iz ka­ta­lep­tič­nih sta­nja ne pro­bu­de, „ni­kad vi­še”. En­gle­ski su­mor­ni dvor­ci su ti ko­ji či­ta­o­cu stal­no iz­la­ze pred oči, ko­ji su za­pra­vo bi­ća-sta­niš­ta fi­nih i bo­le­snih, pre­na­pe­tih, su­ši­ča­vih ari­sto­kra­ta, ko­ji či­ta­ju, ci­ti­ra­ju, kao u bu­ni­lu, sta­ro­grč­ke pi­sce, fran­cu­ske ra­ci­o­na­li­ste, de­lo­ve per­sij­ske isto­ri­je, sa­vre­me­ni­ke, i po­sta­ju jed­no s tim me­mlji­vim i mrač­nim oda­ja­ma i teš­kim so­mot­nim za­ve­sa­ma, s mra­kom. I odi­sta, ne­ma ni­ti jed­nog pri­zo­ra ame­rič­kog pej­za­ža, sem u bi­lju, u šu­mi, već je En­gle­ska po­stoj­bi­na, do­mo­vi­na ta ko­ja stal­no is­kr­sa­va u pri­ča­ma. A že­ne su te ko­je nas pla­še, ko­je se tran­sfor­mi­šu iz krh­kih de­vo­ja­ka u zle vi­le, kao Be­re­ni­sa, ko­ja po­sta­je vam­pi­ri­ca, či­ji zu­bi bo­dro cvo­ko­ću, po­put sa­mo­u­ve­re­nog ogla­ša­va­nja smr­ti, ili kao le­pa sli­ka­ro­va že­ne ko­ju, kao u pri­či „Oval­ni po­re­tret”, umet­nik, tvo­re­ći njen por­tret, u za­no­su ubi­ja, uniš­ta­va njen ži­vot , ru­men s nje­nih obra­za, pre­tva­ra­ju­ći nje­nu ži­vu le­po­tu u umet­nost.

U jednom pismu zabeležio je: „Pišući svoje priče jednu po jednu, u dugim razmacima, stalno sam imao na umu celinu knjige, to jest svaka od njih bila je napisana uzimajući u obzir efekat koji će imati kao deo celine. Sa tom namerom, među glavnim namerama mi je bila najveća raznolikost tema, misli i, naročito, tona kojim su ispričane. Kada bi sve moje priče bile objedinjene u jednoj velikoj knjizi i kada bih ih čitao kao da je reč o tuđem delu, najviše bi mi privukla pažnju njihova velika raznolikost i raznovrsnost.”