Opis
Na preseku životne spontanosti, mišljenja i kreativnosti neprekidno se pred nama događa višedimenzionalno čudo dečjeg jezika. Baš tamo gde se sve činilo samorazumljivim – na mestu gde smo jezik prestali da primećujemo jer smo toliko navikli na njega – najmlađi govornici smelo objavljuju svežinu drugačije perspektive i bistrijeg pogleda na reči i njihove odnose, istovremeno podsećajući da je jezik i dar koji se bivanjem u svetu osvaja, i dar koji se pesnički detinjom percepcijom u govoru stvara. To čudo pokazuje kako poznati oblici mogu, sasvim logično, da poprime drugačija značenja, poznate praznine zadobiju svoje sasvim odgovarajuće punoće – pokazuje, dakle, kako se čitav jedan svet pred nama neprestano rascvetava, iznova rađa i raste: lutka počinje da radi na bakterije, vatrogascu se pridružuje vatrogasica, uz bubamaru leti bubamar, a sve to dok kiša romantično jabadabaducka. U takvom kontekstu, samo od sebe se nameće pitanje: nisu li dečje reči, zapravo, najslikovitiji dokaz za tvrdnju da su granice našeg jezika granice našeg sveta? Ako je tako, onda je jedno neopozivo sigurno – Srpskiričarska rečorčica pomera granice. I srpskog jezika, i stvaralačke vedrine u njemu.
