Opis

Bio sam nadahnut osobom koja je uistinu postojala i bila veoma značajna, profesorom Dijegom de Henrikezom, genijalnim i nesalomivim Tršćaninom široke kulture i nesalomive strasti koji je ceo život (1909–1974) posvetio sakupljanju oružja, ratnog materijala svake vrste kako bi izgradio osoben, prenatrpan Muzej rata u službi, a kroz izložene brojne instrumente smrti, mira. Posvetio je ceo život tom snu što mu nije dao mira i tom delu – čije je ostvarivanje započeto sada u Trstu – suočavajući se s teškoćama i odricanjima svake vrste u doba posebno urušeno sukobima i pokoljima, sve dok nije pronašao smrt u požaru spremišta gde je spavao među predmetima svog Muzeja, neobjašnjivom požaru koji je pokrenuo i istragu i postupak što su se završili bez ikakvog zaključka.
Bez tog čoveka i njegove apsolutne posvećenosti ova knjiga nikada ne bi bila napisana. Ali, kako biva sa svakom književnom fikcijom što prerađuje ono što joj stvarnost ponudi i na šta u toj stvarnosti naiđe, priča i portret protagoniste ove knjige potpuno su izmišljeni; nijedna epizoda ili pojedinost nema ništa zajedničko sa stvarnom pričom i stvarnom osobom tragičnog tršćanskog kolekcionara, koji nije ni namanje opisan u samoj knjizi i izmišljen je jednako kao i figura žene koja je, u romanu, zadužena da osmisli plan Muzeja. Svaka sličnost, kaže uobičajeni izraz, dakle, puka je slučajnost. Želeo bih, pak, da podsetim, u sećanje na Dijega de Henrikeza, na rečenicu koju je uistinu izrekao, na poziv neznanom prolazniku kraj njegova groba da mu uruči mač, kako taj mač nikada više ne bi nikoga pogodio. (Klaudio Magris)