Opis
Pokojnici koji pomireni sa svojom smrću strpljivo osluškuju svoj rast, lepota koja se zatrovanim žilama predaka penje na lice ženskog portreta, neposlušna ogledala koja dodaju krvave brazgotine na lice onog što se pred njima pažljivo brije, neuhvatljivi zvukovi koji prete iz mraka, mirisi koji ubijaju na tihoj vatri i još čitav niz užasa kao iz kakve noćne more čine noseće slike oko kojih je Gabrijel Garsija Markes u svojim početničkim radovima puštao mašti na volju kad mu je tek bilo dvadesetak godina. No, već i iz tih radova izbija jedna nezadrživa zapitanost u vezi sa prirodom naizgled ustaljenog sveta svakodnevice, kao i sa mogućnostima njegovog pretraživanja posredstvom reči, čije dejstvo autor takođe ispituje jednakom nesputanošću. Plutajući leševi, beskrajne kiše i otrovno cveće su, u stvari, razigrano sredstvo magijskog kontranapada na metafiziku realnog postojanja.
