Opis
On smatra da pravi filozof prvenstveno svojim životom vaspitno deluje na druge, tako što im primerom pomaže da prevaziđu sebe i postanu celovite ličnosti.
Navodeći tri tipa čoveka koji svakome mogu poslužiti kao modeli za preobražaj – rusoovski, geteovski i šopenhauerovski – Niče se ovde prvenstveno bavi Šopenhauerovom nezavisnošću u sagledavanju istine, nasuprot Kantu, koji je zaradi profesure bio u podaničkom odnosu prema državi.
Slobodan poput starih Grka, Šopenhauer je, po Ničeu, uspeo da vidi celovitu i istinitu sliku ljudske egzistencije, te je tako praktičnu filozofiju vratio u život, nakon duge dominacije metafizičkih sistema.
U ovom delu su primetne sve odlike Ničeovog stila – razorna kritika postojećeg, ironija i humor na ivici cinizma, te profetski ton filozofa čija je misija da nas probudi i povede ka najvišem cilju.
