Irački Hristos donosi nastavak serije priča u kojima se oslikava život u sadašnjem Iraku kao u nadrealnom paklu. To su priče profanog lirizma, iskošene simbolike i jezive, zagrobne romantike. Ispričane su brzo, neposredno, često kratkim rečenicama i uvek jednostavnim jezikom, lišenim svih ukrasa uz primerenu spisateljsku tehniku i realističke opise tako čudesnih doživljaja da se u njih prosto ne može poverovati. Centralna tema zbirke je procesuiranje traume, ili, radije, nemogućnost njene obrade. „Te priče nisu samo posvećene mrtvima već ih i pričaju mrtvi, ili oni koji su obuzeti smrću i odjecima smrti u dušama živih.“

Teme nisu isključivo iračke – ponekad je to sudbina preneta iz Iraka u čemerno izbeglištvo. Mnogi likovi su pasionirani čitaoci i priče o njima pune su prividnog teoretisanja o pisanju. Mračnim metaforama pisac razvija svoju filozofiju u kojoj u normalnom životu neprestano odjekuju ratne strahote, kao da je rat osnovni model stvarnosti.

Dva veka od pojave Geteovog Zapadno-istočnog divana, tog ohrabrenja Zapadu i Istoku da stupaju u živu kulturnu razmenu, zasad više-manje uzaludnog, jer su za sve vreme na toj relaciji hipertrofirali samo interesi krupnog kapitala, korupcija, krvoprolića i živa mržnja, Blasimov trud da tu zlokobnu vezu svojim pisanjem razotkriva i, možda, utiče da se ona menja, izgleda vredan poštovanja, a na trenutke i divljenja.

Srpko Leštarić, iz Pogovora