Presovane uspomene pripovedane u prvom licu smenjuju se s tvrdim odmicanjem od (o)sećanja u pričama o trećem. Obojene i zgrejane dijalektom, ustvarnošnjene toponimima, priče se oslanjaju na preciznost kojom pripovedačica trebi beleške od informacija. Tako su i sujeverje i demencija i seksualno nasilje i (ne)sloga u porodici prikazani s istom pažnjom, istim pažljivim izostavljanjem svega što bi vrata i prozore za južine otvorilo širom.

Preduvod pozajmljen od Davida Albaharija zaziva pisanje radi zaboravljanja, a Milka Kolundžić u svojijem uvodu kaže „postalo je jasno da treba zapisati sve”. Treba zapisati sve, ali nije sve zapisano. „Kamenite pričeˮ sastoje se iz detalja odvaljenih od prolaznosti. Ne donose katarzu, ne daruju zaborav, dovode do ivice nelagode i čitaju se nasamo i ne jutrom. Prolećna kiša koja „kao da ne pada” može se sravniti sa efektom ove zbirke — reči i ono između upijaju se u kožu i čini se da nismo ni čitali, da je mimo oka postala deo nas.

Katarina Kostić