15.00KM
Četrdeset i četiri kratke (i kratke kratke) priče u knjizi Jučer, danas i možda sutra – koje autor radije naziva proznim vinjetama – svojevrsni su katalog opsesivnih tema: “Ponekad anegdotske, ponekad melanholične, ponekad s likovima pisaca, ponekad s likovima čitalaca, često s pripovedačevim bliskim ili dalekim rođacima, prvenstveno ocem, ponekad nalik novinskoj vesti, ali koja uvek želi da nekako saoseća, pa i jedna – predstavljajući se kao nostalgična i u kojoj se lično pomalja sam pisac ili neko ko mu je ukrao ime – nalik ispovedanju o pripovedanju i pisanju, ali su uvek o nekom manjem ili većem čudu.” (Iz recenzije Jovice Aćina.)
Priče i jesu mahom odasvud i vode nas u mnoge krajeve širom sveta, ne lišavajući nas našeg rođenog mesta (nazovimo ga, kao pisac, besna Bosna), pri čemu ga neprestano doživljavamo kao da smo prvi put u njemu. I zato najednom shvatamo da naš saputnik nije niko drugi nego mi sami, jer mi i jesmo večiti saputnici sebi koji na putu prikupljaju priče vredne pamćenja, a to su priče o drugima u koje se promećemo i koji se promeću u nas.
Pročitajte recenziju Joviće Aćina: Jučer, danas i možda sutra Vokija Ercega.
Na prvo čitanje, one će se nametnuti kao stilski eksperiment koji pokazuje na koji način redukcija teksta i izraza može da dosegne nove granice i da omogući autoru da na tako ograničenom prostoru predstavi sav onaj sadržaj koji bi drugi autori, naviknutiji na obimnije forme kratke priče, novele ili romana, razrađivali i dopunjavali novim slojevima teksta. No, kvalitet i kvantitet u ovom slučaju nisu ni u kakvoj vezi – štaviše,
